Пад српске средњовековне државе

 

     


    После пада српске средњовековне државе 1459.године. Турци су на овим подручјима успоставили власт. Староседелачко српско становништво у Стапарима претпоставља се  да се задржало и после пада српске државе, све до 1690. односно 1739. године.

    Великим сеобама српског становништва са овог подручја, проузрокованим Аустро-турским ратовима скоро у потпуности испразнили су села у ужичком крају. Поред велике сеобе српског становништва под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. сеоба становништва  у ужичком крају најмасовнија је била 1739. године, када је како историјски извори наводе старовлашки  бератлиски кнез Атанасије Рашковић из Старог Влаха и ужичког краја на сеобу повео око  
    6 000 породица преко Ваљева, реке Саве у Срем и Славонију, јужну Угарску. Приликом ових великих сеоба стари становници Стапара населили су се у околини Ваљева где свом новом станишту дадоше име Стапари. А други који пређоше Саву у околини Сомбора дадоше име Стапар.У данашњем селу Стапарима код Ваљева живе породице са истим презименима као у ужичким Стапарима (Јовичићи, Јовановићи, Мирковићи и др.). Да ли су ове породице сродници својих презимењака у Стапарима, тешко је утврдити, јер у средњем веку једино су угледније племићке породице задржавале дуже своје презиме. Већина ужичких села после великих  сеоба  била су скоро опустела.Taдашња турска власт је из економских и пореских разлога одобравала насељавање опустелих села.Стари становници који су се одселили, нису се на турски позив вратили на своја стара станишта. Па су Турци првенствено аге и спахије преко посредника доводили српско становништво из Херцеговине, Црногорских брда, Полимља, Паторја и  Подриња. Односно из оних крајева одакле се становништво  у великим сеобама  није селило у Војводину и Јужну  Угарску.
        У том периоду у Стапаре се досељава становништво из старе Херцеговине (од брастава Куча, Васојевића, Братоножића, Дробњака, Пивљана и других), Полимља и Подриња који су преци данашњих фамилија. Староседелачко становништво Стапара које је остало у малом броју, убрзо се стопи са великом групом досељеника које је стигло у Стапаре у другој половини XVIII века. Данас у Стапарима није сачувано предање да ли има  староседелачких фамилија.

    Највећи талас досељеника из поменутих подручја у ужички крај, доселио се у другој половини XVIII века, па до слома Првог српског устанка 1813. године.
    Назад