Ненад Ристановић Стапарски

 


  •         

    Ненад Ристановић Стапарски, књижевник (1944-2011),  рођен је у Стапарима. Основну школу учио је у Волујцу, Милешеви, Ужицу, Белановици и Блацуредњу школу завршио је у Ужицу. По завршетку школовања прикључује се Културно-просветној заједници Ужице, најпре као волонтер, а  потом као професионалац  где је провео радни век. Поље културе на које је крочио било је прави терен  за овог  даровитог ствараоца. За 32 године књижевног рада написао је 25 књига:

    1.    Горки мирисизбирка песама  (1978.)

    2.    Зашто Јелена куне Богородицуроман (1980.)

    3.    Помери се мало Миломирероман (1982.)

    4.    Арлаучу јеловогорски курјацироман (1994.)

    5.    Еве главе Црнога Ђорђијароман (1995.)

    6.    Јеловогорска купиназбирка прозе  (1996.)

    7.    Када су кокошке рикаледрамски текст (1997.)

    8.    Идиоти убијају Бога - роман (1998.)

    9.    Словенац међу Србимадрамски текст (2000.)

    10.  Генерали пију хладно пиво - роман (2001.)

    11.  Стапарски и то сам ја  рецензије и други текстови
    у
    првих 10 књига (2002.)

    12.   Јеванђеље по Радовануроман (2003.)

    13.   Укћи укћи рђо невиђенадрамски текст (2004.)

    14.   Док звезде треперероман (2005.)

    15.  Склоништероман (2006.)

    16.   Има ли овде ко паметан- драмски текст (2006.)

    17.  Завесе жупана Мутимирароман (2007.)

    18.  Новине читам жену питам - драмски текст (2007.)

    19.  Берачи глогиња - антироман (2008.)

    20.  Луд збуњеног а месец сијаколумне (2008.)

    21.  Липа у авлији моје мајке - роман (2009.)

    22.  Кад се вратиш наћићеш ништароман (2009.)

    23.  Јорговани миришу плаво аутобиографија (2010.)

    24.  Хало овде интернеткратке поруке (2010.)

    25.  Берачи глогиња 2роман (2010.)

     

    Поред наведених књижевних  дела написао је више стотина текстова, колумни, новинских чланака, рецитала и сценарија за разне културне манифестације .

    Организовао је:  преко 300 изложби слика од чега је аутор преко 250 записа у каталозима сликара,  огроман број књижевних вечери,   неколико смотри хорова, водио је преко 300 радио емисија,  учесник разних жирија, аутор  11 текстова за дечији хор „Искрице“ , аутор 250  укрштеница ...

    Оснивач је фестивала поезије „ 67 црвених ружа“, један од оснивача регионалне књижевне манифестације „ Одзиви  Пауну“, организатор „Турнира духовитости“ , „Плавог театра поезије“,  републичке смотре „Песниче народа мог“ и организатор  уметничког програма манифестације „СТАПАРИЈАДА“  - 2003. и 2006. године.

    Био је члан удружења књижевника Србије, и председник „Заједнице књижевних клубова Србије“,  уврштен је у „Лексикон златиборског округа“ -  међу знамените личности.

     

     

    Добитник је великог броја награда, признања, диплома и захвалница од којих се издвајају:

     

        ·         ЗЛАТНА ЗНАЧКА ЗА НЕСЕБИЧАН, ПРЕДАН И ДУГОТРАЈАН РАД И СТВАРАЛАЧКИ ДОПРИНОС У ШИРЕЊУ КУЛТУРЕ НАРОДА И  
      
    НАРОДНОСТИ СР СРБИЈЕ, 12. маја 1987. године

        ·         ЗЛАТНА ЗНАЧКА ЗА НЕСЕБИЧАН, ПРЕДАН И ДУГОТРАЈАН РАД И СТВАРАЛАЧКИ ДОПРИНОС У ШИРЕЊУ КУЛТУРЕ, 29. јун 2006.године

        ·         Добитник 3-ће награде на Међународом фестивалу ЗЛАТНА КАЦИГА у Крушевцу, 1.о4.1997.године

        ·         признања и диплома (треће место) за текст на Републичком фестивалу дечије песме у Куршумлији, учешће 1997, 1998 и 2000. а диплома 1998. 

        ·         Плакета Регионалне књижевне манифестације ОДЗИВИ ПАУНУ за писану реч која траје, 1999.

        ·         ПРИЗНАЊЕ ЗА ДУГОГОДИШЊЕ КЊИЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО И ДОПРИНОС КЊИЖЕВНОМ ЖИВОТУ ЗЛАТИБОРСКОГ ОКРУГА, 1999.

    Захвалнице и признања за разне манифестације у граду и Региону
     

    Умро је 23. фебруара 20011. године, сахрањен јеу ужицу на Градском гробљу  Сарића осоје.
     

    Нешо је Стапаре носио у свом имену,  а Стапари и Стапарци често су били  инспирација његових дела,  тиме је својим земљацима оставио обавезу вечног сећања и помена.

     

    СВЕТИСЛАВ  БАСАРА:

    Одлазак Неше Стапарског

    Оде нам пре неки дан и Нешо Стапарски! Изван Ужица се није много знало за име Ненад Ристановић Стапарски. А ни Ненад се није нарочито трудио да се прочује. Али сви ми којима је запало да живимо у Ужицу - срећом или несрећом (то је већ филозофско питање) - одлично смо познавали Нешу. Била су то - колико се то овде може - добра времена када сам га упознао. Крај шездесетих, ВИС Вихори, шарене кошуље, фармерке, прва коцкарница у хотелуПалисад“, прва спортска кола на ужичким улицама - наговештаји бољег живота који никада није стигао.

    Али, изгледао је некако ту, надохват руке. На свим местима где се чинило да је тај бољи и слободнији живот близу, близу је био и Ненад Ристановић. Било као организатор културних манифестација кога није мрзело да истовремено исписује и лепи плакате за културне догађаје, било као учесник, било као ентузијаста у чијој су се дерутној кући на Каменом кориту окупљали млади уметници. Свашта се тамо могло чути и научити, а могла се позајмити и добра књига, пића - упркос скромним средствима - није недостајало. Ноћи су, чак и зими, трајале веома кратко.

    Ненад Ристановић Стапарски је поседовао ретку енергију и истрајност. Последњи пут сам га видео пре неких пет-шест година, а био је исти као и кад сам га упознао. У руци торба крцата књигама, пројектима и рукописима. Исти онај жар, исти онај занос као и много година раније. А већ је и тада био озбиљно болестан.

    Иза Неше је остало не знам ни сам колико књига поезије и прозе. Да не улазим сад у предугачку егзегезу. Да је нешто био окретнији и - у зависности од времена - политички промућурнији , где би му био крај. Он се, међутим, држао Ужица и једног система вредности коме је одавно било истекло време. Иако то уопште не значи да тај систем није био добар. Може бити да Ненад Ристановић није био нарочито прихваћен у нашој књижевности, иначе веома склоној уздизању полуписмењаковића и бараба, али кад боље размислим - сачувао је оно највредније: самосвојност и слободу.

    Прилично га је то скупо коштало. Али судећи по енергији и радости коју је сачувао до краја, рекао бих да није погрешио. Сада, када се новокомпоновани систем вредности сурвава у глиб од кога је и склепан, уверен сам да је био у праву. Радио је оно што је волео, имао је своју породицу, своје пријатеље и своју ремингтон писаћу машину. Имао је и довољно читалаца међу пријатељима, нажалост сада већином покојних. И шта би једном животу требало више. Почивај у миру, стари друже.

     

     

    Назад