Ужичка кавга - Курлагина буна

 


 

1830. године турски султан је признао аутономију кнежевини Србији. Овим актом Србија је добила потпуну унутрашњу управу у земљи.

У Ужичкој вароши у то време било је неколико хиљада Турака и осталог муслиманског становништва. Турске спахије у Ужицу огорчене и незаедовољне на царски ферман, због губитка старих спахијских права, у више наврата изазвале су сукобе са Србима и српском влашћу. Један такав сукоб између Турака и Срба у Ужицу  догодио се средином фебруара 1832. године, у народу позната као Ужичка кавгаКурлагина буна.

Вучић Курлага родом из Стапара храбар  човек, немирног духа неколико година после Другог устанка , одметнуо се у хајдуке и хајдуковао по Старом Влаху и турској територији. У лето 1824. године турске потере у Старом Влаху разбиле су хајдучку дружину Вучића Курлаге и њега теже ранили. Кад је оздравио Вучић Курлага заједно са хајдуком Ристићем, који је такође био из Стапара, предао се на “веру“ кнезу Павлу Штули који је управљао Црногорском кнежином. Павле Штула је Курлагу и Ристића упутио у Крагујевац код кнеза Милоша Обреновића. Кнез је Курлаги опростио раније грехе и поставио га за пандура при српској власти у Крагујевцу. После три године кнез Милош је Курлагу вратио у  родни крај и поставио га  за пограничног буљубашу, да контролише и чува  пут, који иде из Босне преко Шаргана, Биоске и Стапара до  Ужица. На тој дужности Вучић Курлага остао је све до 1832. године, често долазећи, због турске охолости, у сукоб са обесним Турцима. У Волујцу Курлага се први пут вербално сукобио са обесним турским бешелијом Ахмед КусовомПелешом, који је био одан присталица ХусенКапетана Градашчевића вође босанских побуњеника. Ахмет Кусов имао је задатак да ужичке незадовољне спахије и остале турске незадовољнике окрене против Срба. И поред претњи од старане Кусова да не залази у турску чаршију, 14. фебруара 1832. године обесни Вучић прошетао је чаршијом и дошао пред дућан Ахмета Кусова. Ту је дошло до новог сукоба где је Турчин, како стоји  у извештају српске власти први потегао кубуру и ранио Курлагу, а овај из лежећег положаја потеже своју кубуру и погоди у чело Ахмета Кусова који паде мртав. Пуцњи су привукли пажњу Турака из чаршије. Курлага се дигао да бежи, али неколико Турака је кренуло на њега. Иако рањен успео је јатаганом да рани двојицу Турака, али су  разјарени Турци на мртво ножевима исекли храброг Курлагу. Пуцњава је зачас узбунила варош, у близини се задесио и Курлагин земљак Нешко Радојичић, који је у Ужицу био познат као кириџија. Разјарени Турци варошани су насрнули и на њега и   пушчаним кундацима га  претукли. Пред пашиним очима неки Исо терзија жељан лаког трофеја и чаршијске славе покушао је несрећном Нешку кириџији да одсече главу, али је Нешко у самоодбрани извадио испод гуња кубуру и тешко ранио насртљивог Турчина. Српски сељаци који су се тог дана затекли у турском делу вароши немајући никакве везе са овим сукобом почели су да беже. Група Турака која je била огорчена због убиства Ахмета Кусова, кренула је у општу хајку  на преостале Србе који су се ту задесили.Ни криви ни дужни у хајци рањени су Миленко Бошњак из Дријетња, Милован Ристановић из Трипкове и Марко Николић из Биоске. Такав је према званичном извештају магистарске српске власти, био жалосни збир српских жртава.

Курлагина буна узнемирила је српски део вароши и околно српско становништво. Српске старешине Јован Мићић и Павле Штула одмах су реаговали и у својим капетанијама мобилисали одређени број људи и примакли се Ужицу. Иако је ужички муселим Салих – ага убеђивао кнеза Милоша да је сукоб у Ужичкој чаршији између Турака и Срба био изглађен, кнез није одустао од своје намере да Србе сасвим из Ужица исели у Пожегу, где је пресељен и окружни магистрат ( суд ).  Убрзо су се ужички Турци нашли у чуду, јер не само да се Срби варошани, којих је било десет пута мање од Турака нису враћали у Ужице већ, су престали да у њега силазе и околни становници. Тиме је ужичка варош била неко време економски и привредно изолована од српског становништва све до повратка Срба варошана и окружног магистрата 1834. године у Ужицу. У пролеће 1835. године српско становништво вратило се у Ужице.


Назад