Балкански ратови и први светски рат

 


    

Велики ратови од 1912.до 1918. године однели  су за слободу отаџбине преко 150 народних војника из Стапара. Своје животе положили су на бојиштима Куманова, Брегалнице, Вишеграда, Јагодње, Текериша и по беспућима Албаније, водама Јонског морана острву Виду и у борбама на Солунском фронту, Битољу, Ветернику, Сивој Стени и Кајмакчалану. Један број њих је умро од епидемије тифуса, зиме 1915.године. Аустро-угарске окупационе власти у јесен 1916.године из општине Стапари у логор Нежидер у Мађарској интернирале су 64 грађанина старости од 17 до 65 година.  Већина њих се вратила после неколико месеци, а неки су остали до јесени 1918.године.

У овим  ослободилачким ратовима Стапари су имали и својевитезовеносиоце одликовања Карађорђеве звезде, то су: Благомир Милутиновић, Драгомир Милутиновић, Радисав Милутиновић  и Стеван Мирковић. Од немаштине и глади умрло је преко 200 становника општине Стапари. Жртве које су поднели житељи Стапара у овом светском рату, биле су велике.

За разлику од многих несретних мајки које нису дочекале повратак својих синова из рата, Златија Гредељевић, мајка Јована, Тиосава, Саве и Мијата дочекала је сву четворицу синова са фронта, о чему сведочи  Антоније Ђурић у књизи „Солунци говоре“.


Пред мајком у ставу мирно

(одломак из књиге Солунци говоре)

... Тако је то онда било: испење се позивар на брдо, па одозго, колико му грло допушта, викне: „Е-хеј, народе, почела мобилизација, јављајте се војсци!" Тако је и те, 1912. године, у мојим родним Стапарима, селу код Ужица, позивана војска у рат с Турцима...

... И нико није изостао. Сви су чули позив, нико није посебно позиван, није се губило време око тога где ће ко кога да нађе, него позив с брда: „Е-хеј, мобилизација...". И зна се шта следи: пакује се торба, мајка се љуби у руку и збогом моји мили и драги, ја одох...

... Из моје куће Гредељевића, кренусмо нас четворица. Рођена браћа: Јован, Тиосав, Сава и ја, Мијат. Био сам најмлађи, тек сам се био оженио, а моја браћа су већ имала и децу. Не зна се ко је био бржи од нас четворице. Чинило ми се да смо били готови док се удари дланом о длан... Оца нисмо имали, мајка Злата, била нам је све...

... Стадосмо пред њом, мајком Златом. Пољубисмо је у руку. Стегло нам се срце, али видимо њено одлучно лице, без суза, и чекамо шта ће да нам каже... А она ће: „Моји синови, моји соколови, оца немате да вас испрати, али не мари. Ви идете у бој са Турцима. Са мртвог ништа не узимајте, туђе не дирајте... Немојте да чујем ружну реч о вама... Не долазите ми покуњена чела! О кући и својим женама не брините, ја сам ту, водићу рачуна о њима...

... Био сам у првој хаубичкој батерији Дринске дивизије. Кретали смо се готово увек уз Четврти пешадијски пук, па смо прошли све оне стазе и богазе којима су се кретали пешаци овога пука...

... Јован, мој брат, био је у брдској артиљерији, а Тиосав и Сава пешаци. Виђали смо се често, и у оном рату с Турцима и после с Бугарима, па и са Аустријанцима. Али, кад смо се повлачили - нисмо знали један за другог.

... Испред Драча сретнем једног војника из пешадије. Он је неким послом био заостао за својима. Рече ми да су моја браћа прошла и да су се распитивала да ли сам - жив. Добро је, мислим, живи су...

... Носим у себи тужну слику са мостова на Дриму: преко њих смо једва прешли, клизавица, а народ навалио. Неки пузе, котрљају се по леду... Причали су ми уз пут да су се неки с тог моста отиснули у реку. Војска и избеглице су се измешале...

... Дођоше на обалу две лађе. Не знам чије су биле. Донеше храну народу и војсци која се растурила по обали, једва се вуче... Речено нам је, нама млађима, здравијима да помогнемо да се у лађе укрцају избеглице, жене и деца. Таман смо то урадили, кад наиђоше авиони и почеше да бацају бомбе. Настаде паника. Вриште деца, запомажу жене. Али, бомбе све ближе падају и ми пустисмо народ да бежи са лађе и крије се по неком камењару...

... Боже, да ли смо пред вратима пакла...

... Кад су авиони отишли, опет смо укрцали онај народ у лађе. Три дана касније дошла нам је још једна лађа са храном. Кад се народ мало нахранио, нагрнуо је на лађу - хоће да уђе силом, надајући се да ће тако избећи друге невоље и да ће учинити крај својим мукама... Нико више не може да заведе ред. Један официр, сећам се, опали неколико метака увис, позивајући народ да напусти лађу. Ко се буде противио - рекао је, убиће га... Али, народ као да је оглувео, ништа више не може да га уразуми...

... Ту сам провео неколико дана. Најзад смо се и ми укрцали и потом нашли на Крфу. Био сам доста исцрпљен глађу, али - ходао сам, нису ме носили, а то је најважније... Срећни су они који су могли да воде рачуна о себи...

... Кад смо се мало окрепили, одморили и ојачали, опет смо били војска: знао се ред. Али, када сам се најмање надао, разболео сам се, па сам био неко време у болници у Ветеркопу. Из болнице право у битку за Кајмакчалан. Историчари су описали како је то било. Све се то зна, дабоме, али ја ћу вам испричати како сам дошао до једног писма од куће...

... Одем да обиђем топове. Ноћ је, снег... Ближим се шуми, опрезно. Знам, ровови непријатеља су близу, на неколико стотина метара. Наједном, приметим двојицу Бугара. Од оружја имам само бомбе... Наши пешаци су се повукли. Да су ту, лако бих ја. Рекао бих им једноставно да ухвате двојицу Бугара. Овако, шта да радим... Бојим се да ће неки лом да нам направе, па приђем на три-четири корака од њих, дигнем бомбу увис и кажем - предајте се... Они закукаше: „Не, братко, не тепај нас ..." Гледам их, млади су, могао бих бомбом да их искомадам, али зашто да то учиним, нису они криви за овај рат, њих су мобилисали и гурнули на фронт као и све нас... Добро, кажем ја, нећу да вас убијем, али - баците одмах пушке... Бацише они оружје и ја приђох да га покупим, а њих двојицу предам лично командиру Светомиру Мирчићу...

... Добро је што их нисам убио. Добро се добрим враћа, мислио сам, и већ следеће вечери био сам у прилици да се уверим у то. Кад сам пошао да обићем топ и нашао да је све у реду, чујем, с друге стране жице, на две стотине метара, глас бугарског војника... Пита за мене, баш по имену и презимену. Никако ми није јасно, откуда зна моје име. Мора да је чуо од војника кад су ме помињали, али није то. „Немој да пуцаш", каже ми он, „па ћу ти дам писмо... Пишу ти твоји од куће... ". Копка ме нешто, бојим се да је замка, чују и војници наш разговор... Бугарин каже да су запленили нашу пошту и да је код њих много писама за наше војнике. Месечина је, све се лепо види... Нећу, кажем, не треба ми писмо, а мислим - боже да ли је истина... „Немој да тепаш наше војнике", каже ми Бугарин, „па ћу ти дати писмо... Ево га, узми..."

... Подигнем се из рова и кренем. Ако ми је судбина да погинем, мислим, нека буде... Дођем близу жице, на петнаестак метара, а Бугарин ми показује коверат... Затим направи грудву и баци је... Мислим: готов сам! Бомба је, сад ће да експлодира! Али, ништа. Узмем грудву, распршим снег, кад оно - писмо... Пише ми мајка Злата. Писмо ишло преко Женеве, преко Црвеног крста. Сад ми је јасно да су Бугари пресрели пошту и запленили је. Машем Бугарину руком и захваљујем се... Хвала му по сто пута. То су биле прве вести од куће... Баш ми се добро - добрим вратило...

... Кад је пробијен фронт, брзо смо стигли до Ужица. У ставу мирно, сва четворица браће нађосмо се пред мајком Златом: сви смо преживели рат.



Назад